ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ – HOLY ASCENSION OF OUR LORD

Празнику Вазнесења Господњег посвећен је наш парохијски храм у Рокфорду.

Тропар Празника (глас 4): Вазнео си се у слави Христе Боже наш, радост учинивши ученицама, обећањем Духа Светога, пошто их претходно утврди благословом, јер Ти си Син Божији, Избавитељ света.

Кондак Празника (глас 6): Испунивши промисао  о нама, и земаљско сјединивши с небеским, вазнео си се у слави, Христе Боже наш, не одвојивши се од нас, но оставши неодступно и кличући онима који Те љубе: Ја сам с вама, и нико не сме на вас.

О Празнику Вазнесења Господњег: Вазнесење Господње празнује се четрдесет дана после Васкрса, тачније у четвртак шесте недеље после празника Васкрсења Христовог. На вечерњој служби која се служи у сриједу уочи Вазнесења врши се у складу са црквеним типиком, такозвано Оданије Пасхе, нека врста опраштања са Васкрсом. Почетак и крај службе се на тај дан, врши исто као и на сам Васкрс. Поново се пјевају радосна стихови: «Нека васкрсне Бог и расточе се непријатељи Његови…» и «Ево дана који је створио Господ, узрадујмо се и узвеселимо се у њему…».

Кад ластама понестане хране и кад се студ приближи, оне се онда крећу у топле пределе, у пределе обилне сунцем и храном. Напред лети једна ласта просецајући ваздух и отварајући пут, а њој следи остало јато.

Кад нестане хране за душу нашу у овом материјалном свету, и кад се приближи студ смрти – о, има ли каква ластавица, која ће нас повести у топлији предео, где је обиље топлоте и хране духовне? Има ли таквог предела? Има ли, има ли, такве ластавице?

Изван круга хришћанске цркве нико вам на ово питање не зна дати никакав поуздан одгово р . Ј едино црква зна, и то зна поуздано. Она је видела тај рајски предео, за којим душа наша чезне у мразном сумраку овог битисања на земљи. Она је видела и ту благословену Ластавицу, која је прва узлетела у тај жељени предео, просецајући Својим моћним крилима тамну и тешку атмосферу између земље и неба, и отварајући пут јату за Собом. Осим тога црква на земљи зна вам казати и за безбројна јата ласта, која су следовала оној првој Ластавици и одлетела за њом у земљу благу, обилну сваким добром, у земљу вечног пролећа.

Ви се досећате, да ја под том спасоносном Ластавицом мислим на вазнесеног Господа Исуса Христа. Није ли Он сам за Себе казао, да је он почетак , почетак и пут ? И није ли Он сам рекао Својим апостолима: ја идем да вам приправим место, и узећу вас к себи (Јов. 14, 2-3)? И није ли им још пре тога рекао: и кад ја будем подигнут од земље све ћу привући к себи (12, 32)? То што је Он рекао, почело се испуњавати одмах после неколико недеља, и продужило се испуњавати до дана данашњега, и испуњаваће се до краја времена. То јест, будући почетак првом створењу света , Он је постао почетак и другом стварању или благодатном обновљењу старе твари. Грех је саломио крила Адаму и целом Адамовом потомству, те су сви отпали од Бога, удаљили се и слепили се с прашином, од које им је тело било створено. Христос је као Нови Адам, први човек, Првенац међу људима, који је с духовним крилима узнео се на небо, ка Престолу вечне славе и силе, пропутивши тако пут ка небу и отворивши све капије неба Својим духовно окрилаћеним следбеницима. Као орао што пропућује пут орлићима својим. Као ластавица што иде напред, указујући јату пут и сламајући тешки отпор ваздуха.

Ко би ми дао крила као у голуба? Одлетео бих и починуо! Узвикивао је жалостиво пророк пре Христа (Пс. 55, 6). Зашто? Он сам објашњава : срце је моје уздрхтало у мени, и страх смртни спопаде ме. Страх и трепет дође на ме, и гроза подузе ме. Такво ужасно осећање страха смртнога и језа битисања у пределима овога живота морало је као тешка мора притискивати сав разумни и поштени свет пре Христа. Ко би ми дао крила, да одлетим из овог живота? Морала се запитати многа благородна и осетљива душа. Но куда да одлетиш, грешна душо људска? Да ли се још као кроз сан сећаш оног топлог и светлог предела, из кога си протерана? Гле, капије су за тобом затворене, и херувим с пламеним мачем постављен је, да ти забрани приступ. Гле, грех ти је саломио крила, не птичија него божанска, и притиснуо те тврдо за земљу! Треба неко ко ће те прво ослободити од терета греха, ко ће те опрати и усправити. Па онда треба ти неко ко ће ти усадити и однеговати нова крила, да би могла полетети. Па ти треб а неко , врло моћан, коме се и херувим с пламеним мачем уклања с пута, да ти пропути до твоје светле домовине. Па ти, најзад, треба неко, ко ће умилостивити увређенога Творца, да те поново прими у пределе бесмртне државе Своје. Тај неко није био познат прехришћанском свету. Он се јавио као Господ и Спаситељ твој, Исус Христос Син Бога живога. Из љубави према теби Он је пригнуо небо к земљи и спустио се на земљу, обукао се у тело, постао сужањ ради тебе сужне, претрпео зној и мраз, поднео глад и жеђ, открио Своје лице да буде попљувано и предао Своје тело, да буде клинцима на Крст приковано, легао у гроб као мртав, спустио се у ад да розори једну гору тамницу од овог живота, која је теби била намењена по растанку са телом, – и то све, да би тебе опрао од блата греховног и усправио те; потом је васкрсао из гроба, да теби тиме усади крила за летење к небу, и најзад вазнео се на небо, да теби отвори пут и привуче те у ангелско обиталиште. Ти не мораш сад, дакле, да уздишеш у страху, трепету и грози као цар Давид, нити да желиш крила као у голуба , јер се јавио Орао, који је показао и просекао пут. Ти треба само да негујеш духовна крила, која су ти крштењем дата у име Његово, и да свом силом пожелиш, да се уздигнеш тамо где се Он уздигао. Он је урадио за твоје спасење деведесет и девет процената онога што је требало урадити; зар се нећеш ти потрудити да урадиш онај један преостали процент на твом сопственом спасењу, и то после тога када ти се тако обилно допусти улазак у вечно царство Господа нашега и Спаса Исуса Христа (II Петр. 1,11)?

Вазнесење Господа са земље на небо исто је тако велико изненађење за људе као што је Његово спуштање с неба на земљу и рођење у телу било изненађење за ангеле. Уосталом, који догађај у Његовом животу не представља јединствену новост и јединствено изненађење за свет? Као што су ангели морали с дивљењем посматрати, како Бог при првом стварању одваја светлост од таме, и воду од суха, и како уређује звезде по небесном своду, и како подиже из прашине биље и животиње, и како најзад уобличава човека и даје му живу душу, исто тако сваки од нас мора, хтео нехтео, с дивљењем посматрати догађаје у животу Спаситељевом, почев од необичне благовести архангела Гаврила Пресветој Д ј еви у Назарету па све редом до Његовог моћног вазнесења на Гори Јелеонској. Све на први мах изненађује, но по сазнању плана домостројства нашега спасења, све нагони разумна човека на радосно клицање и прослављање моћи, мудрости и човекољубља Божјега. Не можеш ниједан велики догађај избрисати из живота Христовога, а да не онаказиш све, као што не можеш живоме човеку одсећи руку или ногу а да га не онаказиш, или као што не можеш уклопити месец са свода небесн ог или погасити један део роја звезданога, а да не нагрдиш стројности и красоту неба. Зато и не помишљај да кажеш: вазнесење Господа није било потребно! Кад су и неки Јевреји, поред све своје злобе, морали да признаду и да узвикну све добро чини (Мк. 7, 37)! како ли тек ти, који си крштен у Његово име, треба да верујеш, да све што је Он чинио, чинио је добро, смишљено, стројно, премудро? И вазнесење Његово је, дакле, исто тако добро, смишљено, стројно и премудро као и Његово ваплоћење као и крштење, као и преображење, или као васкрсење. Боље је за вас да ја идем, рекао је Господ Својим ученицима (Јов. 16, 7). Видиш, како Он све устројава и чини што је за људе боље? Свака његова реч и сваки Његов поступак има за циљ наше добро. Његово вазнесење је од недогледног добра за све нас. Да није тако, Он се не би ни вазнео. Но задржимо се најпре на самом догађају вазнесења онако како га јеванђелист Лука описује у два своја дела, у Јеванђељу и у Делима Апостолским.

Рече Господ Својим ученицима: тако је писано и тако је требало да Христос пострада и да васкрсне из мртвих трећи дан. Ко је писао? Писао је Дух Свети, од савета Свете Тројице, а кроз пророке и тајновидце, у закону Мојсијеву, и у пророцима и у псалмима. Овим књигама Господ даје утолико важности, уколико су оне предсказање онога што се с Њим збило. Тамо је предсказање, овде испуњење. Тамо сен и слика, овде живот и стварност. Тада им от вори ум да разумеју Писмо. Отворити ум равна се чуду васкрсења из гроба. Јер под тешком копреном греха ум се људски налази као у гробној тами: чита и не разуме, гледа и не види, слуша и не појима. Ко је више гледао у слова Писма и читао него јерусалимски књижевници, па ипак – ко је мање видео у прочитаним словима него они? Зашто и њима Господ није скинуо мрачну копрену с ума, да и они разумеју као и апостоли? Зато што су ови били вољни, да им се то учини, а они нису. Јер док књижевници и старешине говораху за Њ: овај човек је грешан и вребаху прилику да Га убију, дотле апостоли говораху: Господе! Коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота (Јов. 6, 68). Само вољнима Бог отвара ум; само жеднима Он даје воду живота; и открива се само онима који Га чежњиво траже.

Тако је писано и тако је требало. Да су то писали обични људи по своме људскоме разуму, не би се Син Божји позивао на њихово писање нити би се журио да га испуни. Али пророчко писање јесте писање Духа Божјега, и Бог, доследан Себи и Својим обећањима, послао је сина Свог јединородног, да та написана обећања и испуни. Тако је требало, говори Онај који види сав створени свет с краја у крај, као што човек гледа лист исписане хартије пред собом. Па кад Видовити вели, да је тако требало, нису ли смешни слепци, кад говоре, да тако није требало? Требало је, да господ Исус у времену пострада, да би се ми у вечности радовали. И требао је да васкрсне, да би и ми кроз Њега васкрсли у живот вечни.

И да се проповеда покајање у име његово и опроштење греха по свима народима 1 почевши од Јерусалима. Да није Господ Исус пострадао и умро због наших греха, ко би од нас знао, да је грех тако преужасан отров? И да није васкрсао, ко би од нас, сазнавши за ужас греха, имао наде? Онда не би било ни покајање корисно нити опроштење могуће. Јер покајање одговара страдању за грех, а опроштење васкрсењу по сили божанској. Покајањем стари човек, окужени грехом, леже у гроб, а опроштењем рађа се нови човек у нови живот. Ево предивне благовести свима народима на земљи, почевши од Јерусалима! Оно што је слуга Свевишњега, архангел Гаврил, изговорио Пресветој Деви пророчким речима: он ће спасти људе своје од греха њихових, то сада потврђује сам Господар, са искуством страдалника и са правом победника. Но зашто се каже: почевши од Јерусалима? Зато што је у Јерусалиму принета велика жртва за сав род људски, и што је ту засијала из гроба светлост васкрсења. У тајанственом смислу пак, -ако Јерусалим представља ум у чoвеку – јасно је да од ума треба да почне покајање, смирење и скрушеност, па да се одатле распростре на целог унутрaшњег човека. Гордост ума низвргла је Сатану у ад: гордост ума одвојила је Адама и Еву од Бога; гордост ума покренула је фарисеје и књижевнике на убиство Господа. Гордост ума главни је црвињак греха и до дана данашњега. Чији ум не клекне пред Христом, тога ни колена неће клекнути. Ко је отпочео смиривати свој ум покајањем, тај је отпочео лечити своју главну рану.

А ви сте сведоци овоме. Чега сведоци? Сведоци страдања Господа, сведоци Његовог славног васкрсења, сведоци потребе покајања, сведоци истине опроштења грехова. И апостолу Павлу, кад га је обратио од гонитеља у апостола Свога, Господ је рекао: јер ти се зато јавих да те учиним слугом и сведоком овоме што си видео (Дела Ап. 26, 16). А апостол Петар, у првој својој беседи народу по силаску Светога Духа вели: овога Исуса васкрсе Бог, чему смо ми сви сведоци (2, 32). Још и апостол Јован говори: што чусмо што видесмо очима својима, што размотрисмо и руке наше опипаше – то јављамо вама (I Јов. 1, 1-3). Апостоли су, дакле, били лични сведоци живоносне проповеди Христове, Његових чудеса и свих догађаја живота Његовог на земљи, на чему је засновано наше спасење. Они су били слушаоци, гледаоци и саучесници Истине. Они су први укрцани у брод спасења од потопа греховнога, да би продужили друге укрцавати и спасавати. Њихов ум био је укроћен од гордости и њихово срце очишћено од страсти. То им је и сам господ посведочио : ви сте већ очишћени речју, коју вам говорих (Јов. 15, 3). Не само, дакле, да су они били сведоци свега спољашњега, што се могло видети, чути, размотрити и опипати у погледу Слова Божјега него су били сведоци и унутрашњег препорођаја и обновљења човека покајањем а кроз очишћење греха. Јеванђеље се збило не само на њихове очи и уши него и унутра у срцу и уму њиховом. Читава револуција срца и ума одиграла се у њима за три године њиховог учеништва у Христа. Та револуција састојала се у мучном умирању старога човека у њима и још мучнијем рађању новога. Колико је самртних мука поднела душа њихова докле они најзад, обасјани светлошћу и препорођени, нису могли узвикнути; ми знамо да пређосмо из смрти у живот (Јов. 3, 14)? Колико времена, колико труда, сумње, страха, агоније, лутања, разматрања и испитивања – докле они нису постали истински и верни сведоци како телесног страдања, смрти и васкрсења Господа Исуса тако и свога сопственог душевног страдања, смрти и васкрсења!

Но ипак у то време апостоли још нису били потпуно духовно очврсли и омужали. Зато их Господ наставља и руководи као децу, храбрећи их при растанку: нећу вас оставити сиротне (Јов. 14, 18). Зато се и бави с њима још четрдесет дана после Свога васкрсења, показујући себе жива многим и истинитим чудима и говорећи о царству Божијем и зато им, најзад, обећава послати Духа Светога, силу с висине.

И изведе их на поље до Витаније, и подигнувши руке своје благослови их. И кад их благосиљаше, одступи од њих, и узношаше се на небо. Како величанствен и дирљив растанак са земљом! Тамо на ивици Горе Јелеонске, на догледу хумке, испод које је умрли Лазар поново се дигао у овај времени живот, уздигао се васкрсли Господ у недогледне висине вечнога живота. Уздигао се не до звезда него изнад звезда; уздигао се не до ангела него изнад ангела, и не до највиших сила небесних него изнад ових, изнад свих бесмртних војски небесних, изнад свих рајских обиталишта ангелских и праведничких, далеко, далеко и за херувимске очи, до самога престола Оца небесног, до у сами тајанствени олтар Свете и животворне Тројице. Мера те висине не постоји у створеном свету; можда је њој равна у противном правцу само дубина, у коју је гордост сурвала Луцифера, одступника од Бога; дубина, у коју је Луцифер хтео сурвати и род људски. Господ Исус спасао нас је од ове бесконачне пропасти, и место дубине бездна уздигао нас у божанске висине неба. Уздигао је нас, велимо, из два разлога: прво, јер се Он уздигао као телесни човек, као што смо и ми, и друго, јер се уздигао, не Себе ради, него нас ради, да би нама отворио пут примирења с Богом.

Узносећи се Својим васкрслим телом, које су људи били умртвили и у земљу зарили, Он је благосиљао рукама, које су људи били клинцiма израњавали. О, благословени Г осподе, како је превелика милост Твоја! С благословом је по ч ела историја Твога доласка у свет, с благословом се и завршила. Објављујући Твој долазак у свет архангел Гаврил је поздравио Пресвету Богоматер речима: радуј се, благодатна, благословена си ти међу женама! А сада, када се Ти поздрављаш са онима, који Те примише, Ти шириш пречисте руке Своје и обасипаш их благословом. О, најблагословенији међу људима! О, благодатни источниче благослова! Благослови и нас, као што си благословио апостоле Твоје!

И кад гледаху за њим где иде на небо, гле, два човека стадоше пред њима у белим хаљинама, који рекоше: људи Галилејци! што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи као што видесте да иде на небо. Два човека у белим хаљинама јесу два ангела Божја. Невидљиве војске ангела пратиле су свога Господара са земље на небо, као што су Га негде допратиле с неба на зем љ у при Његовом зачећу у Назарету и рођењу у Витлејему. Двојица од њих при вазнесењу Господа учинили су себе видљивим за очи људске, по промислу Божјем, ради једне испоруке ученицима. Та испорука била је неопходна за оне, који су се могли осећати остављеним и осамљеним по одласку Спаситеља. Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи. То је испорука Христова преко ове двојице ангела. Видите ли, колико је човекољубље Господа? Чак и у време Свога узношења на небо, ка престолу славе Тројединог Бога, Он не мисли о Себи, ни о Својој слави после понижења, нити о Своме одмору после труднога дела на земљи, него мисли о Својима, који остају иза Њега на земљи. И ако их је Он лично довољно био и усаветовао и укрепио, ипак Он им шаље ангеле Своје, да их још више укрепи о обрадује. И ако им је обећао послати Духа Утешитеља; и ако им је Он лично рекао: нећу вас оставити сиротне, доћи ћу к вама – ипак Он чини и нешто више, што им није обећао: Он им показује ангеле небесне, као веснике и слуге Своје, једно да их тиме увери о моћи Својој, а друго да им и кроз ангелска уста понови обећање, да ће Он опет к њима доћи. Он све, све чини, само да одбије од њих страх и тугу, и да их обогати храброшћу и радошћу.

И они му се поклонише, и вратише се у Јерусалим с великом радошћу. Поклонише се свесилном Господу и душом и телом, у знак поштовања и послушности. Тај поклон њихов значи: нека буде воља Твоја, свесилни Господе! И вратише се с горе Јелеонске у Јерусалим, како им је и наређено. Не вратише се с тугом но с великом радошћу . Били би тужни, да се Г оспод на други начин растао са њима. Но Његов растанак са њима био је новим и величанственим откровењем за њих. Он није ишчезао од њих ма како и незнано куда, но у слави и сили уздигао се н а небо. Тиме су се очигледно обистиниле пророчке речи Његове о овом догађају, као што су се пре тога обистиниле и оне о Његовом страдању и васкрсењу. И ум ученика тиме се отворио, да разумеју оно што је Он рекао: нико се не попе на небо осим који сиђе с неба, син човечји (Јов. 3, 13); и још оно што је у виду питања рекао ученицима (кад су се ови саблажњавали од Његових речи о хлебу који сиђе с неба); а ако угледате С ина човечијег да одлази горе где је пре био (6, 62)? и још оно: изиђох од О ца и дођох на свет; и опет остављам свет и идем к О цу (16, 28). Тама од незнања улива у душу људску страх и недоумицу, а светлост од познања истине улева радост и ствара снагу и поуздање. У страху и недоумици били су ученици, кад им је Господ говорио о Својој смрти и васкрсењу. Но кад су га видели васкрсла и жива, обрадоваше се. У страху и недоумици морали су опет бити ученици, кад им је Г оспод говорио о Свом вазнесењу на небо и растанку са њима. Но кад с е и то на њихове очи догодило, како је проречено, они се испунише великом радошћу. Страх је разбијен, сумња ишчезла, недоумица одлетела, а место свега тога извесност, прекрасна сунчана извесност, и од извесности снага и радост. Сад су они поуздано знали, да је њихов Господ и Учитељ с неба сишао, јер се на небо и узнео; и да је од Оца послат, јер се к Оцу вратио; и да је свемоћан на небу као што је био и на земљи, јер Га ангели прате и Његову вољу испуњују. С тим поузданим знањем везана је била сада и поуздана вера, да ће Он опет доћи, и то не ма како него у сили и слави, као што им је Он више пута говорио, и као што су ангели Његово обећање поновили. Њима, дакле, сада ништа није остајало него да у свему ревносно изврше Његове заповести. Он им је заповедио да седе у Јерусалиму и чекају силу с висине. С великом и потпуно оправданом радошћу, и са исто тако великом вером, да ће та сила с висине доћи на њих, они се вратише у Јерусалим.

И бијаху једнако у цркви хвалећи и благосиљајући Бога. То јест непрестано су ходили у храм јерусалимски, и ту су хвалили и благосиљали Бога. На другом месту опет каже се: сви једнодушно бијаху једнако на молитви (Дела Ап. 1, 14). После свега што су видели и сазнали, они нису могли више одвојити ума и срца свога од Господа, који се удаљио био испред њихових очију, али који је зато остао још дубље усађен у душе њихове. Са силом и славом Он је обитавао у душама њиховим, и они су ликујући хвалили и благосиљали Бога. И тако, Он се брже вратио к њима него што су они очекивали. Није се вратио, да га очи виде, него се вратио уселивши се у душе њихове. Но није сам Он био усељен у душе њихове него заједно са Оцем. Јер је Господ рекао за онога ко има љубав к Њему: ја и Отац к њему ћемо доћи, и у њ ега ћемо се настанити (Јов. 14, 23). Требало је само још да и Дух Свети сиђе и настани се у њима, па да они буду савршени људи, у којима је обновљен образ и подобије т ројединог Бога. На то су они имали да чекају у Јерусалиму. И сачекали су, и дочекали су. И на десет дана доцније сишао је Дух Свети, сила с висине , на ту прву цркву Христову, да се никад не одвоји од Цркве Христове уопште до дана данашњега и до краја времена.

Хвалимо и ми и благосиљајмо Господа, који нам је вазнесењем Својим отворио ум, да видимо пут и циљ нашега живота. Хвалимо и благосиљајмо Оца, који на нашу љубав према Сину одговара Својом љубављу, и усељава се заједно са Сином, у сваког оног који држи и исповеда заповести Господње. И држимо у уму нашем непрестано Оца и Сина, хвалећи их и благосиљајући – као апостоли негде у граду јерусалимском – чекајући, да и на нас сиђе сила с висине, Дух Утешитељ, који још при крштењу на сваког од нас силази, но који се због греха наших од нас удаљава. Да би се и у нама тако обновио цео првобитни небесни човек. Да би се тако и ми, као апостоли, удостојили, да нас благослови прослављени и вазнесени Господ наш Исус Христос, коме нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Свети Владика Николај

1) Код јеванђелиста Марка каже се то исто другим речима : проповедите евангелје всех твари . Свакој твари означава опет – свима људима. „Од сваке твари човек има понешто. С камењем он има заједничко биће, са дрвећем живот, са животињама чувствовање, с ангелима разум… Отуда се под сваком твари разуме човек. “ Григ. Двојеслов: Бес. XXIX.

ASCENSION OF OUR LORD JESUS CHRIST

TroparionTone 4 – O Christ God, Thous hast ascended in Glory, granting joy to Thy disciples by the promise of the Holy Spirit. Through the blessing they were assured that Thous art the Son of God, the Redeemer of the world!

KontakionTone 6 – When Thous didst fulfill the dispensation for our sake, and unite earth to heaven: Thous didst ascend in glory, O Christ our God, not being parted from those who love Thee, but remaining with them and crying: I am with you and no one will be against you!

„I ascend unto My Father and your Father, and to My God, and Your God“ (John 20:17).

In these words the Risen Christ described to Mary Magdalene the mystery of His Resurrection. She had to carry this mysterious message to His disciples, „as they mourned and wept“ (Mark 16:10). The disciples listened to these glad tidings with fear and amazement, with doubt and mistrust. It was not Thomas alone who doubted among the Eleven. On the contrary, it appears that only one of the Eleven did not doubt – St John, the disciple „whom Jesus loved.“ He alone grasped the mystery of the empty tomb at once: „and he saw, and believed“ (John 20:8). Even Peter left the sepulcher in amazement, „wondering at that which was come to pass“ (Luke 24:12).

The disciples did not expect the Resurrection. The women did not, either. They were quite certain that Jesus was dead and rested in the grave, and they went to the place „where He was laid,“ with the spices they had prepared, „that they might come and anoint Him.“ They had but one thought: „Who shall roll away the stone from the door of the sepulcher for us?“ (Mark 16:1-3; Luke 24:1). And therefore, on not finding the body, Mary Magdalene was sorrowful and complained: „They have taken away my Lord, and I know not where they have laid Him’ (John 20:13). On hearing the good news from the angel, the women fled from the sepulchre in fear and trembling: „Neither said they anything to any man, for they were afraid“ (Mark 16:8). And when they spoke no one believed them, in the same way as no one ‘had believed Mary, who saw the Lord, or the disciples as they walked on their way into the country, (Mark 16:13), and who recognized Him in the breaking of bread. „And afterward He appeared unto the Eleven as they sat at meat, and upbraided them with their unbelief and hardness of heart, because they believed not them who had seen Him after He was risen’ (Mark 16:10-14).

From whence comes this „hardness of heart“ and hesitation? Why were their eyes so „holden,“ why were the disciples so much afraid of the news, and why did the Easter joy so slowly, and with such difficulty, enter the Apostles’ hearts? Did not they, who were with Him from the beginning, „from the baptism of John,“ see all the signs of power which He performed before the face of the whole people? The lame walked, the blind saw, the dead were raised, and all infirmities were healed. Did they not behold, only a week earlier, how He raised by His word Lazarus from the dead, who had already been in the grave for four days? Why then was it so strange to them that the Master had arisen Himself? How was it that they came to forget that which the Lord used to tell them on many occasions, that after suffering and death He would arise on the third day?

The mystery of the Apostles’ „unbelief“ is partly disclosed in the narrative of the Gospel: „But we trusted that it had been He which should have redeemed Israel,“ with disillusionment and complaint said the two disciples to their mysterious Companion on the way to Emmaus (Luke 24:21). They meant: He was betrayed, condemned to death and crucified. The news of the Resurrection brought by the women only „astonished“ them. They still wait for an earthly triumph, for an external victory. The same temptation possesses their hearts, which first prevented them from accepting „the preaching of the Cross“ and made them argue every time the Saviour tried to reveal His mystery to them. „Ought not Christ to have suffered these things and to enter into His glory?“ (Luke 24:26). It was still difficult to understand this.

He had the power to arise, why did He allow what that had happened to take place at all? Why did He take upon Himself disgrace, blasphemy and wounds? In the eyes of all Jerusalem, amidst the vast crowds assembled for the Great Feast, He was condemned and suffered a shameful death. And now He enters not into the Holy City, neither to the people which beheld His shame and death, nor to the High Priests and elders, nor to Pilate – so that He might make their crime obvious and smite their pride. Instead, He sends His disciples away to remote Galilee and appears to them there. Even much earlier the disciples wondered, „How is it that Thou wilt manifest Thyself unto us, and not unto the world?“ (John 14:22). Their wonder continues, and even on the day of His glorious Ascension the Apostles question the Lord, „Lord, wilt Thou at this time restore again the kingdom to Israel?“ (Acts 1:6). They still did not comprehend the meaning of His Resurrection, they did not understand what it meant that He was „ascending“ to the Father. Their eyes were opened but later, when „the promise of the Father“ had been fulfilled.

In the Ascension resides the meaning and the fullness of Christ’s Resurrection.

The Lord did not rise in order to return again to the fleshly order of life, so as to live again and commune with the disciples and the multitudes by means of preaching and miracles. Now he does not even stay with them, but only „appears“ to them during the forty days, from time to time, and always in a miraculous and mysterious manner. „He was not always with them now, as He was before the Resurrection,“ comments St John Chrysostom. „He came and again disappeared, thus leading them on to higher conceptions. He no longer permitted them to continue in their former relationship toward Him, but took effectual measures to secure these two objects: That the fact of His Resurrection should be believed, and that He Himself should be ever after apprehended to be greater than man.“ There was something new and unusual in His person (cf. John 21:1-14). As St John Chrysostom says, „It was not an open presence, but a certain testimony of the fact that He was present.“ That is why the disciples were confused and frightened. Christ arose not in the same way as those who were restored to life before Him. Theirs was a resurrection for a time, and they returned to life in the same body, which was subject to death and corruption – returned to the previous mode of life. But Christ arose for ever, unto eternity. He arose in a body of glory, immortal and incorruptible. He arose, never to die, for „He clothed the mortal in the splendor of incorruption.“ His glorified Body was already exempt from the fleshly order of existence. „It is sown in corruption, it is raised in incorruption. It is sown in dishonor, it is raised in glory. It is sown in weakness, it is raised in power. It is sown a natural body, it is raised a spiritual body“ (I Cor. 15:42-44). This mysterious transformation of human bodies, of which St Paul was speaking in the case of our Lord, had been accomplished in three days. Christ’s work on earth was accomplished. He had suffered, was dead and buried, and now rose to a higher mode of existence. By His Resurrection He abolished and destroyed death, abolished the law of corruption, „and raised with Himself the whole race of Adam.“ Christ has risen, and now „no dead are left in the grave“ (cf. The Easter Sermon of St John Chrysostom). And now He ascends to the Father, yet He does not „go away,“ but abides with the faithful for ever (cf. The Kontakion of Ascension). For He raises the very earth with Him to heaven, and even higher than any heaven. God’s power, in the phrase of St John Chrysostom, „manifests itself not only in the Resurrection, but in something much stronger.“ For „He was received up into heaven, and sat on the right hand of God“ (Mark 16:19).

And with Christ, man’s nature ascends also.

„We who seemed unworthy of the earth, are now raised to heaven,“ says St John Chrysostom. „We who were unworthy of earthly dominion have been raised to the Kingdom on high, have ascended higher than heaven, have came to occupy the King’s throne, and the same nature from which the angels guarded Paradise, stopped not until it ascended to the throne of the Lord.“ By His Ascension the Lord not only opened to man the entrance to heaven, not only appeared before the face of God on our behalf and for our sake, but likewise „transferred man“ to the high places. „He honored them He loved by putting them close to the Father.“ God quickened and raised us together with Christ, as St Paul says, „and made us sit together in heavenly places in Christ Jesus“ (Ephes. 2:6). Heaven received the inhabitants of the earth. „The First fruits of them that slept“ sits now on high, and in Him all creation is summed up and bound together. „The earth rejoices in mystery, and the heavens are filled with joy.“

„The terrible ascent….“ Terror-stricken and trembling stand the angelic hosts, contemplating the Ascension of Christ. And trembling they ask each other, „What is this vision? One who is man in appearance ascends in His body higher than the heavens, as God.“

Thus the Office for the Feast of the Ascension depicts the mystery in a poetical language. As on the day of Christ’s Nativity the earth was astonished on beholding God in the flesh, so now the Heavens do tremble and cry out. „The Lord of Hosts, Who reigns over all, Who is Himself the head ‘Of all, Who is preeminent in all things, Who has reinstated creation in its former order – He is the King of Glory.“ And the heavenly doors are opened: „Open, Oh heavenly gates, and receive God in the flesh.“ It is an open allusion to Psalms 24:7-10, now prophetically interpreted. „Lift up your heads, Oh ye gates, and be lifted up, ye everlasting doors, and the King of Glory shall come in. Who is this King of glory? The Lord strong and mighty….“ St Chrysostom says, „Now the angels have received that for which they have long waited, the archangels see that for which they have long thirsted. They have seen our nature shining on the King’s throne, glistening with glory and eternal beauty…. Therefore they descend in order to see the unusual and marvelous vision: Man appearing in heaven.“

The Ascension is the token of Pentecost, the sign of its coming, „The Lord has ascended to heaven and will send the Comforter to the world’

For the Holy Spirit was not yet in the world, until Jesus was glorified. And the Lord Himself told the disciples, „If I go not away, the Comforter will not come unto you“ (John 16:7). The gifts of the Spirit are „gifts of reconciliation,“ a seal of an accomplished salvation and of the ultimate reunion of the world with God. And this was accomplished only in the Ascension. „And one saw miracles follow miracles,“ says St John Chrysostom, „ten days prior to this our nature ascended to the King’s throne, while today the Holy Ghost has descended on to our nature.“ The joy of the Ascension lies in the promise of the Spirit.’ „Thou didst give joy to Thy disciples by a promise of the Holy Spirit.“ The victory of Christ is wrought in us by the power of the Holy Spirit.

„On high is His body, here below with us is His Spirit. And so we have His token on high, that is His body, which He received from us, and here below we have His Spirit with us. Heaven received the Holy Body, and the earth accepted the Holy Spirit. Christ came and sent the Spirit. He ascended, and with Him our body ascended also“ St John Chrysostom). The revelation of the Holy Trinity was completed. Now the Spirit Comforter is poured forth on all flesh. „Hence comes foreknowledge of the future, understanding of mysteries, apprehension of what is hidden, distribution of good gifts, the heavenly citizenship, a place in the chorus of angels, joy without end, abiding in God, the being made like to God, and, highest of all, the being made God!“ (St Basil, On the Holy Spirit, IX). Beginning with the Apostles, and through communion with them – by an unbroken succession – Grace is spread to all believers. Through renewal and glorification in the Ascended Christ, man’s nature became receptive of the spirit. „And unto the world He gives quickening forces through His human body,“ says Bishop Theophanes. „He holds it completely in Himself and penetrates it with His strength, out of Himself; and He likewise draws the angels to Himself through the spirit of man, giving them space for action and thus making them blessed.“ All this is done through the Church, which is „the Body of Christ;“ that is, His „fullness“ (Ephesians 1:23). „The Church is the fulfillment of Christ,“ continues Bishop Theophanes, „perhaps in the same way as the tree is the fulfillment of the seed. That which is contained in the seed in a contracted form receives its development in the tree.“

The very existence of the Church is the fruit of the Ascension. It is in the Church that man’s nature is truly ascended to the Divine heights. „And gave Him to be Head over all things“ (Ephesians 1:22). St John Chrysostom comments: „Amazing! Look again, whither He has raised the Church. As though He were lifting it up by some engine, He has raised it up to a vast height, and set it on yonder throne; for where the Head is, there is the body also. There is no interval of separation between the Head and the body; for were there a separation, then would the one no longer be a body, nor would the other any longer be a Head.“ The whole race of men is to follow Christ, even in His ultimate exaltation, „to follow in His train.“ Within the Church, through an acquisition of the Spirit in the fellowship of Sacraments, the Ascension continues still, and will continue until the measure is full. „Only then shall the Head be filled up, when the body is rendered perfect, when we are knit together and united,“ concludes St John Chrysostom.

The Ascension is a sign and token of the Second Coming. „This same Jesus, which is taken up from you into heaven, shall so come in like manner as ye have seen Him go into heaven“ (Acts 1:11).

The mystery of God’s Providence will be accomplished in the Return of the Risen Lord. In the fulfillment of time, Christ’s kingly power will be revealed and spread over the whole of faithful mankind. Christ bequeathes the Kingdom to the whole of the faithful. „And I appoint unto you a Kingdom as My Father has appointed unto me. That ye may eat and drink at My table in My Kingdom, and sit on thrones judging the twelve tribes of Israel“ (Luke 22:29-30). Those who followed Him faithfully will sit with Him on their thrones on the day of His coming. „To him that overcomes will I grant to sit with Me in My throne, even as I also overcame, and am set down with My Father in His throne“ (Rev. 3:21). Salvation will be consummated in the Glory. „Conceive to yourself the throne, the royal throne, conceive the immensity of the privilege. This, at least if we chose, might more avail to startle us, yea, even than hell itself“ (St John Chrysostom).

We should tremble more at the thought of that abundant Glory which is appointed unto the redeemed, than at the thought of the eternal darkness. „Think near Whom Thy Head is seated….“ Or rather, Who is the Head. In very truth, „wondrous and terrible is Thy divine ascension from the mountain, O Giver of Life.“ A terrible and wondrous height is the King’s throne. In face of this height all flesh stands silent, in awe and trembling. „He has Himself descended to the lowest depths of humiliation, and raised up man to the height of exaltation.“

What then should we do? „If thou art the body of Christ, bear the Cross, for He bore it“ (St John Chrysostom).

„With the power of Thy Cross, Oh Christ, establish my thoughts, so that I may sing and glorify Thy saving Ascension.“

Originally published in St Vladimir’s Seminary Quarterly, Vol. 2 # 3, 1954.
Written by: V. Rev. George Florovsky, D.D.
Found: http://ocafs.oca.org/FeastSaintsViewer.asp?SID=4&ID=1&FSID=42

Advertisements