ИСТОРИЈАТ – HISTORY

Рокфорд је први већи град, послије Чикага, у држави Илиној.  Удаљен је преко осамдесет миља западно од Чикага. Са околином броји, око 300 ооо становника. Мали број Срба из претходних  миграција настањивао је Рокфорд. Међутим, и то мало шта је било настањено, скоро сви су се, током времена,  асимиловали. Већина је и изгубила вјеру отаца. Додуше неки су је и сачували, незнатни број њих.

Након познатих догађања, деведесетих на Балкану, већи број Срба доселио се у Рокфорд. Прво досељавање, неколико србских породица, било је средином 1994. године, да би се до 1997. године доселило око педесетак породица. Новодоесељени Срби одмах су по досељењу у Рокфорд потражили гдје би  могли да се моле и по предању отаца им молитвено прослављају своје православне празнике. Нашли су руско – закарпатску цркву и једно вријеме тамо се молили. Након извјесног времена прешли су у грчку цркву и ту остали док нису купили себи молитвено мјесто, које им је и данас на истом мјесту.

Новодосеље, и оно неколико старијих србских породица у Рокфорду, окупљао је брат Владимир Лазаревић, који се у Америку доселио послије Другог свјетског рата. Брат Владимир је сво вријеме размишљао о парохији за новодосељене. Тако је у договору са својим „парохијанима“ позвао 29. јуна 1997. године Митрополита средњезападно америчког Христифора на састанак са новодосељеним Србима  ради разговора о могућности отварања нове парохије. Већ 6. Јула, брат Владимир је у име нових „парохијана“ упутио Митрополиту званични захтјев за благослов да оснују парохију. У захтјеву су назначена и имена Срба који би се прихватили око организације: Владимир Лазаревић, Драгица Серафијановић, Божидар Глишић и Саво Каран.

24. јула 1997. године, брат Владимир шаље Митрополиту други допис са 170 потписа будућих парохијана. Уједно га обавјештава да неколико потписа недостаје. Образлаже,  да неке нису могли наћи, али  ду су они изјавили да желе бити дио свега тога. Међутим, брат Владимир,такође,  обавјештава Митрополита да четворо њих изричито нису хтјели да потпишу (имена позната Управи парохије). Митрополит сагледавајући читаву ситуацију, на основу свога боравака и на основу Владимирових дописа, одлучује и 12. Септембра 1997. године, шаље писмено своју одлуку о оснивању Србске мисионарске парохије у Рокфорду. Истом одлуком потврђује предложене чланове будуће Управе:

1. Свештеник на челу парохије,

2. Владимир Лазаревић, кочермен,

3. Драгица Серафијановић, замјеница,

4. Божидар Глишић, благајник и

5. Катарина Лазаревић, секретар

Митрополит је другим актом истог датума поставио за будућег пароха, пензионисаног свештеника Ђорђа Лазића, и затражио да му се доставе још три имена чланова  Управе, како би могли да именују Надзорни одбор. Новопостављена Управа је то урадили и послале имена новопредложених чланова. Митрополит одговара и својим актом од 20. октобра 1997. године, потврђује новоизабране чланове, тако да је Управа потврђена у слиједећем саставу:

Свештеник, на челу

Владимир Лазаревић, кочермен

Драгица Серафијановић, замјеница

Катарина Лазаревић, секретар

Божидар Глишић, благајник

Бошко Глигоревић, рачунополагач

Саво Каран, члан Управног одбора

Момир Крстић, члан Управног одбора

Тодор Митровић, члан Надзорног одбора

Богољуб Глишић, члан Надзорног одбора

Бранко Глигоревић, члан Надзорног одбора.

Након годину дана, свештеник Лазић се, ради болести, повукао, убрзо се и упокоио. Актом од 6. Новембра 1998. Године Митрополит на рокфордску парохију поставља свештеника Јована Јовића, бившег администратора парохије при храму Св. Николе у Вокигену.

Почетком 2000 године већ је било пристигло око стотињак и више србских породица. Управа парохије одлучује да купи неки стамбени простор, који би се могао адаптирати као храм у којем би служили. Управа оснива Грађевински одбор на челу са Стеваном (Стивсом) Ковачићем. Одмах се приступило тражењу одекватног простора. Гледали су се многи. Међутим, 7. Јуна 2000. Године, досадашњи предсједник, брат Владимир Лазаревић, затражио је, због болести, оставку на дужност предсједника. Његовим одласком осјетио се велики губитак. Ипак, настављено је даље. Грађевински одбор, заједно са осталим члановима Повјереништва, преузео је управу парохије, до новог избора предсједника. У међувремену Грађевински одбор је нашао погодну зграду, бивши баптистички храм, на данашњој адреси, за будући храм. Парохија је купила почетком 2001. Године, дотични храм и одмах се приступило адаптацији, како би се дотични храма прилагодио православном  молитвеном мјесту. Ентузијазам је био велик. Свако је од парохија, кроз рад, уграђивао себе у нови храм. Посебно морамо истаћи двојицу парохијана: Јована  Вулића и Милорада Вучковића, који су урадили иконостас, који је украс нашег храма. Храм је освећен у јуну исте године. У међувремену на једној од сјединица за предсједника је изабран Богољуб Глишић.

Првог јула 2004. године за пароха долази јереј др. Бранислав Кончаревић. Убрзо потом, у новембру, свештеник сазива скупштину и предлаже нове приједлоге за чвршћу изградњу и конституисање парохије. Уводи се реферат рачунополагача, сређује се администрација. Почетком 2005. Године конституише се КСС. За прву предсједницу изабрана је сестра Деса Серафијановић. Покренут је и парохијски лист, Спасовдан, гдје је први број изишао за Васкрс 2005. године.

Почетком 2006. године на чело парохије долази брат Ристо Сарић, скретар Тодор Митровић и благајник Божидар Глишић. Прво шта се урадило извршило се рефинанцирање имања по веома повољним условима. Потом се реконструисао паркинг и асвалтиран прилазни пут. Формиран је грађевински фонд, пошто се мислило да ћемо купити нови простор и правити храм по нашој, србској традицији. Од тога се одустало, тако да је настављено улагати се у постојећи простор. Направљена је настрешница, помоћни објект, фудбалско игралиште са рефлекторима… Посебно бисмо истакли тада актуелног предсједника (2010) Давида Чегара, који је осмислио и направио печењару.

Данашња Управа на челу са Драженком Јанковићем сматра и труди се, да се купи кућа која граничи са нашим имањем. Новом купњом увећали би знатно постојећи плац, али не би плаћали ни порез на кућу пошто граничи са нашим имањем. На простору између садашњег храма и куће (која би требала да се купи) сматрамо да бисмо могли подићи храм према нашој традицији, а постојећи претворити у салу, са могућим капацитетом од триста сједишта.

HISTORY

Rockford is the first major city, after Chicago, in the State of Illinois. It is about eighty miles west of Chicago. With the surrounding area, it holds about 300,000 inhabitants. A small number of Serbs from previous early migrations lived in Rockford. However, what little was settled, almost all of them, over time, assimilated. Most of them lost the faith of their fathers. A few, however, managed to save it.

After the famous events of the nineties in the Balkans, many Serbs moved to Rockford. The first immigrations, starting in 1994 to1997, brought about fifty families. The newly arrived Serbians immediately looked for a place where they could keep their faith going. They found a Russian-Carpathian church and prayed there for a little while. Later, they found a Greek church to which they went to until a place for their own worship could be bought, the same place where we worship today.

The newly arrived Serbians and a few older families in Rockford were gathered by Vladimir Lazarevic, a Serbian who immigrated to America after World War II. From the time he arrived, he had been thinking about establishing a Serbian Orthodox church in Rockford. Thus, in agreement with his “parishioners”, he called a meeting, on the 29th of June in 1997, with Metropolitan Christopher of the Midwestern United States. The newly arrived Serbs wanted to discuss the possibility of opening a new parish. On June 6th, in the name of his “parishioners”, brother Vladimir sent a formal request to the Metropolitan for a blessing to start the church. The request indicated the names of the Serbs who would lead the organization: Vladimir Lazarevic, Dragica Serafijanovic, Bozidar Glisic, and Savo Karan.

On the 24th of July 1997, brother Vladimir sent another letter with 170 signitures of future parishoners to the Metropolitan. At the same time, he informed him that some signatures were missing. Vladimir stated that they could not contact these people, but those people long said they wanted to be part of the new parish. Brother Vladimir also informed the Metropolitan that there were four people who explicitly refused to sign the letter. Metropolitan, reviewing the whole situation, based on his view and on the basis of the letter from Vladimir, sent a letter with his blessing on the 12th of September, 1997. The same letter also confirmed the proposed future members of the Board:
1. The priest at the head of the parish,
2. Vladimir Lazarevic, president,
3. Dragica Serafijanović, vice-president,
4. Bozidar Glisic, treasurer and
5. Katarina Lazarevic, secretary.

The Metropolitan, in another letter, appointed a parish priest, the retired Father George Lazic, and he asked to be provided with the names of three members to be able to appoint the Supervisory Board. The newly appointed board did this and sent the names of newly proposed members. Metropolitan gave his blessing on the 20th of October 1997, for the newly confirmed members. The board then consisted of the following memebers:
The priest, leading
Vladimir Lazarevic, president
Dragica Serafijanović, vice-president
Katarina Lazarevic, secretary
Bozidar Glisic, treasurer
Bosko Gligorević, accountant
Savo Curran, a member of the Board of Directors
Momir Krstic, a member of the Board of Directors
Todor Mitrovic, a member of the Supervisory Board
Bogoljub Glisic, a member of the Supervisory Board,
Branko Gligorević, a member of the Supervisory Board.

After one year, Father Lazic, died due to illness. The Metropolitan then asked, on November 6th of 1998, Father Jovan Jovic, who was the former administrator of the parish of St. Nicholas in Wauekegan, to come serve in Rockford.

In early 2000s, more than one hundred Serbian families had arrived in Rockford. The parish board decided to buy a residential area, which could be adapted as a temple in which to serve. The board then established the construction managment committee headed by Stevan (Stivs) Kovacic. He immediately started searching for a space for the new church. Many properties were looked at. Unfortunately, on the 7th of June 2000, former president, Vladimir Lazarevic, asked, due to illness, to resign as president. This was a great loss, however, the board had to continue on. The bulding commitee, along with other members of the commisions, ran the parish until the new election for president. Meanwhile, the building committee found a suitable building, the former Baptist church at the present address, for the future church. The property was purchased early in 2001. That same year, the parishoners immediately started adapting the temple to suit the Orthodox style. The enthusiasm was great. Each of the parishoners, through hard work, had built himself into the new temple. In particular, we highlight two parishioners: Jovan Vulic and Milorad Vukovic, who did the iconastas, the main decoration of our church. The church was consecrated in June of the same year, and Bogoljub Glisic was elected the new president during one of the board meetings.

On the 1st of July, in 2004, Father Dr. Branislav Koncarevic became the new parish priest. Soon after, in November, Fr. Branislav called for a meeting to propose new ideas about tighter construction and a tighter constitution for the new parish. An accountant is appointed and the administration is organized. In the beginning of 2005, the Circle of Serbian Sisters is created, led by its first president, Desa Serafijanovic. The same year, the Parish newspaper, Spasovdan, is started, and the first edition comes out for Easter of 2005.
In early 2006, Risto Saric became president, Todor Mitrovic became the secratary, and Bozidar Glisic the new treasurer. First, the property was refinenced under favorable conditions. Then the driverway was reconstruced and a new sidewalk was built. A consturction fund was formed in hopes of bulding a church by the Orthodox tradition. This idea was abondened for now, and the money was invested into the current church. Outside ares were built, the football field was done, new relfectors were put in, etc. The former president, David Cegar, designed and built the current roasters which are a great addition to the parish and for the use of all the parishoners.

Today’s board, led by Drazneko Jankovic, is considering and trying to buy the house that borders our property. This new purchase would significantly enlarge the existing lot, and no taxes would need to be payed since it would be an addition to the church’s property. In the area between the church and the house (which should be bought), the parishioners plan to build a new church in the tradition of Orthodoxy. The plan is that the church will be able to hold three hundred seats for all our parishioners.